OŠ "Stefan Mitrov Ljubiša"

Објавиo је двадесетак есеја о књижевницима на таласима Радио Будве; збирке пјесама: Оаза, Пјесме, Чудесни свијет, Књига о Потопу, На бијеломе хљебу и Читанка шаховска; роман Тајна; и збирку прича Плач над Слободом.
Књижевник стилски дотјерује роман Онима који долазе... и одлазе, и збирку есеја, махом о књижевницима, Траговима љепоте.

 

ИЗ ЗБИРКЕ ПЈЕСАМА „ОАЗА“, 1988.

ЛАВИРИНТ

I

МИРИС ПЕЛИНОВ

Прелијећем тајанство
Пољем младости,
Себе у врту ружа:
Невјерни, залутали.

Опалом листу вјерујем.
Мртве здравим,
Темељ свјетлости.
Лице људско тражим.

***
Снен хоћу да останем,
Да опупим са свјетлошћу,
Да своме цвркућем гнијезду.

Са муком пупчаним.

Љубим Крст и схватам
Да је патња савршенство
Живота дато изабранима.

Све тече.

На увиру у вјечно
Губе се облици.
 

 Акорд струна челичних
Звони усијану пјесму.
Претапа се месо човјечије
За гладне људождере.
Зоре свићу жељезне,
Срећа заливена алкохолом.
Утробу мајчинску
Сперма челична прогара.

I
***
Гргур сам зоре погубио,
Пиљке дјетињства,
Разигран ћорсокаком:
Овим словом болујем.

***
Камен тврди,
Камен жедни,
Камен свијетли,
Изломљен знојем,
Лик људски изњедри.

***
Да нас воле, нахранимо их,
Исцијелимо их, да нас славе,
Да нас жале, распнимо се -
Васкрснимо, да нас се плаше:
БРАТЕ МОЈ, СА ТРУНОМ У ОКУ.
 

Лук извијени,
Запет надом.

***
Заспао сам
На листу
Који пада.

Земљи се лелујам-

И бивам тајна.

III

ЛИЈЕП ЈЕ СВИЈЕТ

Лијеп је свијет велик и танак
Као зрно грожђа, болница плача,
Зора на крилу коњица вилинског.

Свијет је лијеп, црно у бескрају,
Рођено намјерно случајем, арена
Страсти, смисла непознатога...

Лијеп је свијет, нада у флаши морској,
Омча око врата тврда, лаж препечена
На којој пасови ломе зубе...

Хљеб са девет кора.

Љубав у торарицама,
На српу врпца пупчана,
У тору вукови и вукодлаци.

*Latrodectus mactans ( Црна удовица). Врста отровнога паука чија је женка три пута већа од мужјака- и послије оплодње, она га поједе.
МОСТАР

Тутње сокаци калдрмисани,
Дишу снима дјевојачким.

Зов чаши Свечевој минаретом,
Гравуре чекићају кујунџије.

Емина њише димије, мандали капиџик:
Алекса Шантић усправан, сам:

„Не шће ни да чује лијепа Емина“,
Испод старога лука мутна Неретва.

ИЗ ЗБИРКЕ ПЈЕСАМА „ПЈЕСМЕ“ 1998.

***
Јецају бакрени котлови
Под чергама гаравим,
Раге њиште мршаве,
Завијају пси изгладњели.

Пјева туга циганска.

Лутају чергом звијезде
Кроз рањено крило снова,
Злато врећа просјачких,
Лаки акорд мјесечине.

***
Лежи рањена шкољка
Испод хриди мора тамног,
У ропцу лучи своју бол...

Ловац уздахну и зарони:
Изњедри глатки бисер.

На ђердану сна бјеласа се
Смрт шкољке тамним ноћима.

Сјени злодух очима...

Чаму режем невјером,
Стопу сјенка прати,
Никога преко прага.

РУЖУ ЖУДИМ

Увијек изнад Вероне сија,
Сунце је Ромео и Јулија,
Ни изнад Фиренце нема мрака,
Пјева љубав Лаури Петрарка,
И Вук Мандушић хајдучки сања
Милу снаху Милоњића бана,
А Костић опрост, грешне „залуте“,
За своју Ленку „della Salute“.
Троши Јесењин пјесничку снагу,
На своју лафицу и на драгу,
Док стихове Мајаковски лије,
Меко женско жели да се скрије,
На киши остале неке ствари,
Запјева пјесму Превер Барбари,
Над Пентагоном пјесма се ори,
Пјева Америка „love story“,
И читав свијет заносно пјева:
„Земљу креће Ева, Ева, Ева!“

Плове плаве лађе ријеком: морнари сањају гнијезда, пучине-машу женама-сузе натапају
мараме.

Са врхова гора залеђених гледам тамне очи
горске,
И сјећам се времена када смо се надали.
***
Самоћа, лудило, злоћа...
Теку ријеке испод мостова,
Њој налик - моје корито сијеку.

ИЗ КЊИГЕ ЕСЕЈА „ТРАГОВИМА ЉЕПОТЕ“, МИШО ГАЋИНОВИЋ
 

Узвици су као језичко средство издвојени на основу природне и мотивисане везе између ознаке и означенога па у језичком систему имају мјесто и исту улогу као и други помоћни елементи који не подлијежу у цјелини коду језичкоме.
Борисав Станковић слика специфичну атмосферу старога Врања,севдах врањански гдје је све устрептало од емоција и страсти,па најпогоднији израз налази у узвику или уздаху бола или усхићења.
На почетку дјела имамо узвике које писац употребљава мјесто других језичких јединица или као допуну тим језичким средствима.Борисав Станковић прибјегава узвицима који носе снажни набој осјећања,па су узвици једна од карактеристичних обиљежја дјела.
Трагедију у овоме роману условљавају осјећања и немогућност њихове позитивне реализације.Незаустављиви процес дегенерације породице ефенди Мите одсликан је узвицима.Неки другачији начин књижевнога израза био би мање умјетнички увјерљив : носио би слабију експресивну снагу.
„ Ох ! Марија курва!...Курва Марија!...Водице,мори! Водице вјештице ! Умрех,вјештице ! Умрех за слатку воду ! Аух ! Узимај,Господе ! Ослобађавај,Господе !“
Дакле,на почетку романа књижевник најављује свој стил који,чим уђе у емотивне дијалоге,постаје богат узвицима.
„ Добра ! Цело јутро јури и трчи кроз башту.Не могу да је задржим.Само кида цвеће и баца.Није ефендијице није татице ! Није жив ми ти! Софкице ! Татина Софкице !“
Борисав Станковић узвицима слика идилу породичнога живота.Први узвик у себи садржи иронију у ријечи „ добра“,послије слиједи куђење из драгости,затим невино дјетиње оправдање у узвику,и на крају један опроштајни узвик упућен Софки пун љубави.
Када је Софка израсла у раскошну љепотицу,њену зачуђујућу љепоту писац дочарава узвиком :
„ Ао,Софке !Јао каква си и колика си !“
Поклике из природе који живе свој живот у умјетничкоме дјелу налазимо у сцени са глувонијемим Ванком гдје изражавају брзину размишљања и акцију са узаврелим чулима.
„ Пијан је и неће знати,полунем је и неће умети казати ! Ба...Ба...Ба...Дај руку ! Ба...Ба...Ба...“
„ Нано ! Иди,иди чедо !Ох зар не знаш шта је !Ох !Не знам, чедо!Ено,он тамо,горе бесни !Ох црна ја !Ти немој ту да ми слузиш и слиниш !“
Увјерљиво дјелују узвици који наговјештавају заплет радње.
„ Ја не могу...нећу...Ја не могу и нећу за таквога да пођем! Софке синко ! Лепота и младост за време је.Ја не могу ! Ни ја не могу.Срамота ! Од другарица и света срамота ме тато !И мене је срамота ! И то ја,ја ! Ох ! Ја?Ефенди Мита ! Ох ! Ох ! Ох! Тато,тато !Воде,Магдо !Воде брзо !“
Софка емотивно реагује и једини могући израз је узвик.Ефенди Мита покушава да смири ситуацију својим животним искуством да би и он на крају унуташњи јад салио у врањанско Ох ! и несвјест.
Када Софка пристаје на удају,ситуација је емотивно напрегнута и Станковић је слика узвиком.
„ Хвала, Софкице ! Хвала,чедо !Хвала чедо ! Хвала, Софкице! Срећно,Софке ! Хвала тато“
„ Ах,пусти сине ! Погле какву ће сутра да грли ! Море, ђувендије !А теби Јована! Миту,Миту пуштајте ! Миту,Миту овој пуштајте ! Мито море,Митанче.Цркни ми,пукни,душманче,Мито,море,Мито,Мито !“
Свирка,пјесма,препирка : све ово Борисаву Станковићу даје могућност да упоријеби велики број узвика у књизи.Несвакидашњи догађаји сликају се афективније од обичних :
„ Тако,свекре,тако,тако ! Алиле,де синко ! Алиле, бре,земља да игра,тако да свираш! А дедо ! Наздрави, дедо здрав си ми ! Жив си ми ! Аха ! Хајд ! Не досађујте !“
Поенту дјела Нечиста крв,Борисав Станковић почиње уздахом који прераста у ускличне реченице :
„ Ах,ах псу бре,крвниче бре,стари деда Митре !Ах ! Мајко,ах курво ! Ах отац,ах проклет...Ах ! Зар ви бре...Човече!...Човече...Ћути,убићете Господ !...Куку! Капију,бре,затварајте,капју замандаљујте,да нико...Ах ! Ах !“
Кроз Маркове узвике који се чују у сусједној одаји гдје борави Софка,писац даје снажну слику проклетства Маркове фамилије у којој су малољетне синове женили њихови очеви да би познали њихове жене,формално,своје снаје.Марко оптужује дједа Митра и своју мајку јер мисли да је она спавала са својим свекром,па је његов службени отац,Марку брат...И Марко жели да обљуби Софку,али снажна колебања пред хаџијском кћерком односе га у трагедију.
Нарицање над Марковим лешом и вапај сломљене жене исказани су уздасима и ускличним реченицама.
„ Убијен је газда,газдарице ! Немојте ме бре људи ! Ах,бре,Арсо ! И ,сад !ето...тако !Ох,бре,бато ! Ах,Ахмете ! Ах,црни сине!Ах псу ! А сада ето кућа ! А ето и твоја глава ! Тако му и треба ! И сад тако,ето ! Ја,тако ! Нека умре и она ! Ох,бре,бато !“
Психолошки су оправдани повици у врхунцу расплитања трагедије када ефенди Мита тражи паре од Томче.Испочетка се у дијалогу осјећа привидни мир у ефендијином тону,да би затим његово посрнуће,материјално и морално,загрмјело у усклику : „ Паре !“Овим повиком Софкина судбина је ријешена.Дијалог као бритко сјечиво неумољиво романом резбари Софкин трагични крај.
„ Паре ! Не тако,не то бре ! Керпич, један,сељак један ! Дај паре! Дај ! На !“
Томчина мајка покушава да смири повријеђенога сина :
„ Немој, синко ! Немој,Томчо ! Ништа није !“,али се он устремио на Софку :
„ А ? Ми керпичи ! Ђубре ! Аха ! Аха ! Ти ! Арсо ! Коња,чизме очеве!“
Узвици дјелују сугестивно и умјетнички су оправдани на крају романа Нечиста крв када је за Софку срећа завршена.Узвици су рјеђи и носе у себи немоћ и помиреност са трагичним крајем :
„ Чедо Софке ! Иди,чедо.Остави га,Софке!Иди,иди од њега! Ох проклети!А,а...Де...!Дај жилу!Хоћу,хоћу ! Збогом ! Срећан ти пут ! “
Романом јењавају повици,издише и Софка...
Поједине ускличне реченице саопштава директно писац романа болан и темпераментан као личности које је створио.Узвицима које директно саопштава Борисав Станковић је за тренутак из своје професионалне дистанце почео да живи у роману са својим јунацима :
„ И то он,њихов слуга,кога су однеговали и подигли на ноге ! Оно мало новаца,што је почео да броји хтела у лице да му баци“.
Тужно чуђење и жаљење над животом којим је морао да „ дарује“ Софку и њену породицу проломило се из књижевника :
„ Али каква деца,какав пород ! Једини син првенац,што је имао неке снаге,јачине,док су сва остала била све блеђа,подбухлија“.
„Песник старога Врања“ је узвике користио у дјелу Нечиста крв да би одиграли своју језичко – стилску улогу.Они су у овоме роману начин специфичнога изражавања душевних расположења јунака врањанских.

ЛАТУЈЕМ СА ГЛАСОВИМА
 

Р сам много ластужио,
Л се мјесто њега гласне.

Ништа стлашно није,
Лат се са гласовима бије.

Сви гласови биће питки
Кад поластем снажно.

А Р ће да пличека,
Има и за њега лијека.

 

ИГРА ПОСЛИЈЕПОДНЕВНА
Длан о длан, искри доброта,
Сан од сан, трла баба лан.
Срца уз срца, све је љепота,
Љубац пољубац, мед нам врца.

У свијету је велики дан.
Мени лијепој рођендан.

Умивени, очешљани
Укућани раздрагани,
Свечано је да се зна,
На Земљи сам љета два.

Торту насмијешену,
И још многе ђаконије,
Родила је моја мама,
За године моје двије.

Сестри рођендан слави
Весели братац мој
(Свјећице горе пламом
Гасим их ја са мамом)
Два парчета је већ смазао,
Сав се тортом умазао.

Отац пије пиво свијетло:
- Она љета има два,
Попијева уз музику,
Па је срећан, нека се зна.

Бабе, тетке, стрине старе,
Сви рођаци много важни
Весели су те се сладе,
Мој рођендан, нека се знаде !

Ја сам слављеница главна,
Зову ме Марија Славна.
 

Снови из тубе,
Трљам перем зубе.

Спавању се спремам,
Дријемам.

Сањам слатке снове,
Играчке нове.

Сновима језде
Топле звијезде.

Човјек губи дјетињство,
Заборавља себе.
.
Бујам племенито човјечанство :
Цвијет сам радости
Безличној пустињи одраслих.

Живјело младо Да !
Остарјело Не у пензију.

Свијет би био чедно лијеп
Да није пуно човјек алав,
Да човјек није много слијеп
( Мени говоре : - Још си балав,

И не знаш ништа о животу,
Па: - Животну не знаш суштину)
А ја цватем свјетску љепоту,
Стари нека за њу не брину.

Ја хоћу ваздуха и свјетла,
И зрикавце што пољем зричу,
Моћне љубави, пој пијетла,

Тиху и божју вјечну причу,
Не бол и патњу људске душе
Коју сираку тужном гуше.
 

Кроз прозор кришом погледам голуба
Који кљуца мрве хљеба,
Лепрша по дворишту школскоме послије
Одмора и ђачких брига...

„ Можда је долетио из неке школе
Па је заборавио на школско звоно
И добиће час неоправдани...“

Учитељица ме реско опомену
Да не гледам кроз прозор,
Већ да препишем са табле
Битне поставке једначина.

Помислих : „ Да имам крила,
Како би било да полетим
Висинама небеским бескрајним,
И само понекад саберем неке бројеве,
Онако, ради забаве...“
 

Досадна чама никшићка обузима ме тога љета. Крупац, вјештачко језеро, ми је дојадио, глуварење никшићким улицама, такође, а испијање, тада јефтинога пива, у досадном окружењу, није прави угођај.
Зато ја и мој друг напречац одлучисмо да отпутујемо до мора хајдучки : аутостопом. И за час посла нађосмо се на раскрсници чији крак води према Титограду ( Подгорици). Заустави се аутомобил, сјећам се, FIAT 1300. Љубазно питамо возача да ли путује за Титоград. Он одговори : - И путујем, и не путујем...
Уђосмо у аутомобил и кренусмо. Возач нам је причао да је управо допутовао из Шавника, и одједном је скренуо на супротну страну коловоза и почео да вози аутомобил недозвољеном страном. Глумећи хладну главу рекох возачу да вози погрешном страном, а он каза : - Свеједно ! Ипак, престроји возило, уз наше задовољство, на траку саобраћајну којом је дозвољена вожња у смјеру из којега ми долазимо. Возач затим заустави аутомобил и рече да мора да пиша. Изађосмо сви из „FIATA“. Вјеровали или не, поштовани чтаоци, возило крену низбрдо, а ја и мој друг упријесмо у њега да нам не утекне превозно средство.
- Оставио сам га у брзини, рече возач и настави да мокри.
Уђосмо опет у аутомобил и настависмо вожњу према Титограду, већ озбиљно узнемирени, схвативши успут из возачеве приче да он Титоград уопште не познаје, или га зна слабо. Није, нормално, знао ни гдје може да паркира аутомобил. Ми смо били добри познаваоци главнога града Црне Горе и предложисмо возачу да паркира возило иза робне куће у центру града, гдје је паркиралиште пространо. Одмах схватисмо да возач не умије да паркира ауто и предложисмо му, пошто смо ја и мој друг невозачи, да возило „ умиримо“ на гурање. Изађосмо из аутомобила. Ја и мој сапутник смо гурали, возач управљао, и потрефисмо паркинг. Понудих пред растанак возача цигаретом. - Пушите ли ? - И пушим, и не пушим, каза он и узе цигарету из кутије. Срдачно се поздрависмо са њим задовољни што смо претекли ово путешествије. Возач је, такође, при поздраву ( из ко зна којих разлога ) био весео.
Мој сапутник и ја кренусмо да тражимо пут према мору. Ја сам вукао на једну страну, мој друг на другу. Али, ја попустих, и кренусмо на страну коју је изабрао тврдоглави „вођа“ пута.
Стопирамо ! Стаде нам један „тамић“ на којему је била завезана крава. Возач рече да ће нас радо повести, али да се морамо попети код краве ако желимо да путујемо. Попесмо се на теретни дио возила. Крава нам није сматала, вјероватно ни ми њој. Вјетар нас је шибао по лицу. Одједном се мој сапутник досјети нечега, наже главу са теретњака према отвореноме прозору крај управљача и гласно упита возача да ли пут води према мору. Возач одрично заврће главом и рече : - Нееее ! - Заустави !, завапи мој саборац успаничено. Возач притисну кочницу. Искочисмо из возила и кренусмо да се враћамо према Титограду и тражимо пут ка мору. На сред пута одједном се са оближње ливаде попријечи десетине паса који су вијали једну керушу. Ја мирно прођох између њих, а мој сапутник остаде на другој страни јер се много бојао паса. Вратих се храбро и поносно, сапатнику дадох руку и проведох га између страствених паса на сигурну територију. Стигосмо пјешке до Титограда, па, пошто је већ пала ноћ, одлучисмо да сачекамо зору, и онда кренемо према мору.
Зврјимо улицама града, загледамо излоге, сједјимо на клупама у парку, пушимо цигарете, гледамо смушено у дјевојке. Онда, у касним сатима, уплашисмо се да не будемо сумњиви свевидећој милицији са петокракама на челу, и склонисмо се у улаз једне стамбене зграде, те ту дочекасмо јутро.
Ујутро кренусмо на „стоп“, већ изнурени, неопрани, неочешљани, али упорни у науму да угледамо море и проведемо се. Возили смо се десетак километара једним камионом, онда другим још десетак, затим смо промијенили неколико мањих аутомобила, и стојимо на улазу за трајект Лепетани - Каменари. Одлучили смо да се проведемо у Херцег Новом. Он је најљепши град на обали. Уђосмо на трајект и упитасмо једнога господина да ли можемо у његовом аутомобилу до Херцег Новог, што он љубазно прихвати. Успут је господин махао из аутомобила многобројним милицијским патролама које су биле покрај пута. На наше чуђење откуд толико милиције, возач мјештанин, рече да су у посјету Херцег Новом допутовали Јосип Броз Тито и његова супруга Јованка, па отуда толико обезбјеђење. Схвативши објашњење и нас двојица стопера прихватисмо махање милицијским патролама које „ наш“ аутомобил нису заустављале, док су други морали да стану и покажу своје исправе. Возач нам успут прича да је најбоље да одсједнемо у хотелу Бока (касније је срушен у земљотресу ) јер је јефтин, да обавезно само један од нас изнајми собу, а да се други „ илегалише“ јер су собе, како нас познавалац приморских и морских прилика, и неприлика научи, двокреветне. Захвалисмо се љубазном господину, изађосмо из аутомобила и кренусмо према хотелу Бока.
Пронађосмо хотел и ја уђох у њега. Изнајмљујем собу јер сам имао личну карту, а мој друг не. Откључавам хотелску собу. Улазим. Мој сапутник наврати касније. Носили смо један мали кофер у коме је било доњега веша и гардеробе за резерву. Истуширасмо се, промијенисмо веш и уморни легосмо у кревете. Спавали смо до пред ноћ. Онда искачемо из собе са нешто пара у џепу и кренусмо у ресторан хотела из кога се чула музика да, како рече мој саборац, баримо женске. Засједосмо за празан сто у ресторану – кафани, и окрећемо се великим флашама Никшићкога пива слушајући музику. Мој друг попијева један стих народне новокомпоноване пјесме: - Ој Милена Вукотина,
Сврби ли те пукотина.
То је било све што смо ухватили те вечери, па добро наливени пивом, у касне сате изађосмо из ресторана и кренусмо у собу. Прво ја, па мој друг потом, јер он је илегалац.
Ујутру устајемо рано. Умивамо се у купатилу, трљамо четкицама зубе, намијештамо косу, облачимо најбољу гардеробу коју смо понијели са собом зато што смо тврдо одлучили да нас дјевојке запазе. Излазимо из хотела крећући се шеталиштем уз обалу. Бацали смо погледе ка дјевојкама које су пролазиле мимо нас.
Драги читаоци, ово није измишљотина доконог писца, већ гола истина коју може да потврди и мој саборац који је још у животу : њему је од узбуђења, или претијесних фармерица које су тада биле у моди, или од једнога и од другога, пукао патент затварач на панталонама. Мој сапутник ми то саопшти тихо и стидљиво. Сједосмо на једну клупу поред шеталишта и друг одлучи да се врати у хотел, промијени панталоне, па да наставимо освајање дјевојака.
Чекао сам, посматрао плажу и пролазнике... Вријеме тече, ја се досађујем, а од мога сапутника ни пјене. Прође већ цијели сат. Кренух нервозно према хотелу да потражим саборца и видим шта се то дешава са њим. Уђох у хол хотела и угледах мога друга окруженога са великом групом људи (касније сам схватио да су то агенти државне безбједности којих је у Херцег Новом било пуно због боравка предсједника Тита у овоме граду ). Друг ме погледа захвално и гласно упозори агенте да сам то ја : онај о коме им је причао док сам сједио на клупи поред мора.
Са двије стране приђоше ми двојица елегантно обучених полицајаца. Један ми показа моју личну карту и упита ме да ли је мој друг са мном у соби. Рекох да јесте. Агенти државне безбједности захтијевали су да одмах платим рачун за ноћење, угураше нас у аутомобил и одвезоше у полицијску станицу. Схватили смо да смо сумњиви. Све због једнога обичнога шлица који је пукао из ко зна којих разлога.
Службеници ДБ-а су почели да нас испитују. Одакле смо? Зашто смо допутовали у Херцег Нови? Због чега мој друг нема личну карту, и како је без личних исправа прошао многобројне патроле на путу...?
На ово посљедње питање одговорих милицији: - Махали смо им... - Друже, коме сте махали ?, упита ме мали кошчати инспектор. - Па, милицији покрај пута, одговорих. - Друже, повиси тон инспектор, - ти се зајебаваш са нама, а не знаш ко је у граду... Друг Тито друже, друг Тито. Уплаших се од његовога гласа и покушах да му објасним да смо стварно махали патролама на путу нас двојица стопера са возачем кога милиција познаје, те да нас због тога нико није контролисао, али нас инспектор са двојицом помоћника угура у једну просторију која је служила за притвор.
Нервозно шетамо собом за сумњиве оптужујући погледима један другога, ја и мој пријатељ. Обојица мислимо исто :
„Ти си ме у ово увалио“.
Тада се отворише врата просторије и милиција угура код нас једнога делију кога је ухапсила у граду без исправа и без новаца. Сабрат нам одмах објасни да су га опљачкали на покеру неки Цетињани. -Уватише ме у маказе, али вратићу им, рече самоувјерено, - кад тад.
Отворише се врата и позваше мене и мога друга. Затражише инспектори да им кажемо бројеве телефона наших родитељских станова. Казасмо милицији бројеве једногласно. Кошчати мали инспектор се изгуби у сусједној канцеларији, а ми остасмо стојећи. Агент се врати и рече да је телефонирао нашим родитељима.
Коме је телефонирао и шта је службенику државне безбједности казано са друге стране жице, ни данас не знам. Вјероватно је агент разговарао са неким од наших родитеља, који му је потврдио да смо то ми главом и брадом, да не зна када смо пошли на пут јер му то нисмо казали, и да су се таман спремали, онако, сви, заједнички, да наш нестанак пријаве локалној милицији, све се надајући да ћемо банути однекуда. Сигуран сам да су инспектори државне безбједности са друге стране телефонске жице добили од родитеља, или родитеља, информацију да смо блесави, али потпуно безопасни за њих и друга Тита, и да нас могу пустити кућама. Можда је неко од наших родитеља препоручио и наше батинање као педагошку мјеру, али, сем повишенога тона у разговору са инспекторима, нисмо добили више.
Наредили су нам службеници државне безбједности да за пет минута напустимо Херцег Нови, и ако то не учинимо, да се лијепо нећемо провести. Мој пратилац и ја отрчасмо до аутобуске станице. Чекамо аутобус према Титограду. Предложих да у аутобуској кафани попијемо нешто жестоко. Пијемо, а милицајац у униформи, кога су послали инспектори да нас испрати, енергичним кораком уђе у кафану и упита : - Шта чекате ? - Аутобус, одговорих. - Који аутобус ?, упита милицајац гнијевно. - Онај, показах руком на аутобус који је стајао на посљедњем перону. - Па тај нема точкова, је ли се ти то мени спрдаш ?, рече агресивно милицајац и крену према мени... - Напоље, напоље из кафане, разгалами се чувар реда и нас двојицу угура у први аутобус који је тада наишао. Допутовасмо до некога приморскога мјеста, да ли Мељина или Бијеле , не могу да се сјетим данас. Одатле смо наставили ауто – стопом кући.
Била су тада „ сретна времена југословенска“ када су многи возачи са симпатијама свој аутомобил заустављали младим аутостоперима. Заустави нам се један теретњак са приколицом. Возач је био љубазан и понуди нас кексом. Оставио нас је због неких својих послова код Врањине, а ми, када нас је избацио кондуктер из воза јер нисмо имали путне карте ни новаца да их купимо, пређосмо опет на ауто-цесту, и некако доперјасмо до Титограда, па одатле за Никшић.
Нисмо се окупали у мору.