16.12.2008

Uvod...

Бежећи од затворених облика и класицизма претходне епохе, архитекте и вајари су тражили нове димензије израза и стварали раскошна дела, препуна сценских иновација и покрета. У потрагама за новим ефектима у третману боје и простора, сликари су и даље интерпретирали религиозне садржаје, али новине су уносили и у пејзаж, портрет, као и у интерпретацију природе. Италијанска сликарска школа касније је у страним уметницима добила своје велике интерпретаторе и велике иноваторе.

У осамнаестом веку барок се проширио преко Алпа где досеже свој невероватни домет у виду рококоа. Захваљујући раскошној уметности европских дворова и папског Рима тако је рођена грађанска уметност, више окренута реалности свакодневног живота, која је у Венецији и Фландрији добила прве центре свог развоја.

Барок је културно уметнички правац, који је владао у Европи између 1600. и 1750. године, настао је у Италији одакле се раширио по целој Европи и њеним колонијама.


Порекло назива

Настанак израза „барок“ тумачи се двојако. По једнима, он потиче од назива за неправилан драги камен који су од шеснаестог века користили јувелири у Португалији, док по другима овај назив је настао од имена четвртог облика друге фигуре схоластичког силогизма („свако П је М; неко С није М, дакле неко С није П“ — „сви лудаци су тврдоглави; неки људи нису тврдоглави, дакле, неки људи нису лудаци“).

Још око 1570. године у италијанском језику по аналогији са наведеним формално-логичким значењем појављује се израз „барокни судови“ у смислу нетачни, бесмислени судови. У седамнаестом и осамнаестом веку користи се у многим језицима као ознака за лош укус, неправилну уметност и сл. У историју уметности уводи га Јакоб Буркхарт (Цивилизација ренесансе у Италији, 1860) као ознаку за декаденцију високе ренесансе у развијеној архитектури противреформације у Италији, Немачкој и Шпанији. На поље књижевности преноси се готово случајно: италијански писац Ђозуе Кардучи објављује те исте 1860. есеј с насловом Барок писаца из 17. века (Barocco dei secentisti), а у наредним деценијама срећемо га слично употребљеног у Шпанији, затим код Ничеа, који пише да се „барокни стил појављује увек када велика уметност почиње да опада“. Од њега почиње и касније готово инсистентно везивање одлика барока за неке периоде античке уметности, па и књижевности (нарочито често у „сребрном добу“ латинске књижевности).

Суштински прелом у коришћењу овог термина представља појава књиге Хајнриха Велфлина Ренесанса и барок 1888. године: у њој је он не само аналитички приказао развој овог стила у Риму, већ размотрио и могућности примене овог термина у историји књижевности и музике. Након овог Велфлиновог позитивног вредновања барокне уметности уследио је низ студија из историје ликовних уметности, нарочито у Немачкој, али је његов покушај да термин пренесе и на књижевност остао неопажен. Права поплава студија у којима се тумаче барокне појаве појавила се пошто је Велфлин 1915. објавио Принципе историје уметности, у којима смену ренесансног и барокног принципа тумачи као темељни принцип развоја уметности. После Првог светског рата у Немачкој се појављује низ студија о бароку у немачкој литератури у 17. веку, антологије поезије из тога доба и сл. То није случајно: сличности тога тренутка са оним у 17. веку, после Тридесетогодишњег рата, као и оновремене експресионистичке поезије с барокном довели су до разумевања барока заснованом на истина анисторичном паралелизму, али и на наглој појави могућности прихватања уметности раније презиране због њених конвенција, због њених тобоже неукусних метафора, алегорија, морбидних или сензуалних тема. У другој и трећој деценији 20. века термин барок врло је широко прихваћен у студијама књижевности, нарочито у делима Италијана Марија Праца и, посебно, великог естетичара Бенедета Крочеа. У српској и хрватској историји књижевности шира употреба овог термина појављује се тек после Другог светског рата, пошто га је још 1908. употребљавао Драгутин Прохаска, у студијама Андрије Анђала и, много шире, у радовима о дубровачкој књижевности 17. века Драгољуба Павловића.

Настанак барока

Основне карактеристике барока се већ налазе у ренесансној уметности Европе јер је он проширење и завршетак овог уметничког покрета и схватања и њених тенденција. У одређеном смислу он је негација ренесансе јер у себи садржи компоненту која произлази из средњовековног хришћанства. Ова компонента се нарочито показала после Тридентског концила у коме се решавао проблем реформације. Ренесанса је почела да се исцрпљује и око 1520. године настаје маниризам који је био гротекан и бавио се оптичким илузијама. Настанком барока овај став је превазиђен и пренебрегнут. Формулисане су јасне и разумљиве мисли и програм на препород хришћанства и због тога се често говори о католичкој реформацији. Јасно формулисани циљеви су створили релативно концизан језик који је назван барок. Најзначајнији представник уметничког правца од ренесансе прелаза ка маниризму и бароку је неоспорно Микеланђело Буонароти.
 

Барокни град


Барокни град основан је на војној логици и остварен је у радијалном плану (Паришки L'Etoile = звезда), обично је осмоугаоне основе с широким авенијама (Јелисејска поља, Champs-Élysées, у Паризу = моћ богатих у кочијама). Град се шири око квадратних или кружних тргова окружених вишеспратницама с неуредним зачељима.

Тргови су главни елемент барокног урбанизма, углавном су затворени, елиптичних основа, динамизираног простора, организовани помоћу вертикалних доминанти (ступови, обелиск, фонтане – Бернинијева Piazza Navona, Rim). Најпознатији је свакако Трг св. Петра Бернинија, из 1657. године. То је елипсасти трг са четвероструком колонадом са стране и отвореном улицом насупрот фасаде св. Петра. Са обе стране обелиска у центру трга налазе се две фонтане. Колонада ступова има двојну функцију: омеђава трг, и уједно га оставља приступачним. Постигнута је равнотежа затвореног и отвореног простора.
 

Slikarstvo

У барокном сликарству су карактеристичне јаке боје, снажни светлосни контрасти и илузија дубоког простора која се добија применом радикалних перспективних решења. Тематски преовлађују сакралне и митолошке композиције у којим се преплићу религиозно патетични занос и сензуалност нагих актова. Пејсажи и мртве природе постају самосталне сликарске теме, а у неким се графикама постиже савршенство ликовног израза.
Микеланђело Каравађо, Позивање Светог Матеја, око 1600, уље на платну, Капела Контарели у цркви Сан Луиђи деи Франчеси у Риму. Ова слика се сматра првом барокном сликом и уједно првим барокним делом уопште.
 

Архитектура барока


Архитектура барока је крајње динамизирана. Фасаге су узнемирене и богате нишама, ступовима, волутама, а препознатљиви елементи су елипса, конкавност – конвексност (удубљено, испупчено) и општа разиграност маса.

Барок- "baluka" – значи перла, све је богато и китињасто треба да се потврди моћ цркве и њен сјај. Барокне композиције су великих размера. Јавља се велики број материјала. Барок се формирао од теме која нагони човека на размишљање, и оне које су требале човека да дирну и да га нагоне на размишљање о потреби вере. Црква се свим средствима трудила да задржи свој положај који је имала. Барок је примењивао све оно што је било већ пронађено. Развијао је односе светлости и сенке и тежио да развије драматику и патетику која се потенцирала снажном гестикулацијом и динамиком покрета и за разлику од статичне и смирене ренесансе. Појављују се сложене композиције и неретко се употребљавају и несиметричне дијагоналне композиције.

Барок у профаном смислу нашао је места у дворовима и резиденцијама краљева.

Тргови су главни елемент барокног урбанизма, углавном су затворени, елиптичних основа, динамизираног простора, организовани помоћу вертикалних акцената (ступови, обелиск, фонтане – Најпознатији је свакако Трг Св. Петра. Бернинија, из 1657. године.
Франческо Боромини, Фасада цркве "San Carlo alle Quattro Fontane" у Риму

Mramorna sala dvorca Belvedere